Me­đu je­da­na­est po­ro­di­ca, sa oko 20 čla­no­va, ko­je ži­ve u naj­sta­ri­joj ba­ra­ci ko­lek­tiv­nog smje­šta­ja na Ka­pi­nom Po­lju, kod Nik­ši­ća, je i sa­mo­hra­na maj­ka Zo­ri­ca Pe­ri­šić, ko­joj je ne­dav­no uku­nu­ta i so­ci­jal­na po­moć.
Po­ro­di­ce iz ko­lek­tiv­nog smje­šta­ja osta­le su bez stru­je pri­je dvi­je go­di­ne ka­da se za­pa­li­la elek­tro­in­sta­la­ci­ja.
Pe­ri­ši­će­va is­ti­če da je od 64 eura ma­te­ri­jal­nog obez­bje­đe­nja po­ro­di­ce mo­gla ku­pi­ti bra­šno, i je­sti su­va hlje­ba, ali da je sa­da glad­na. Na­gla­ša­va da je i žed­na, jer je­di­no ona od svih sta­na­ra ba­ra­ke u nu­žnom smje­šta­ju ne­ma vo­du, pa je pri­mo­ra­na da ko­ri­sti če­smu ko­ja se na­la­zi u dvo­ri­štu ba­ra­ke, sa još ne­ko­li­ko po­ro­di­ca iz okol­nih obje­ka­ta.
- Na Ka­pi­no Po­lje do­se­li­la sam se pri­je tri go­di­ne, jer od ma­te­ri­jal­nog obez­bje­đe­nja po­ro­di­ce ko­je sam pri­ma­la, ni­je­sam mo­gla pla­ća­ti sta­na­ri­nu. Sad sam osta­la i bez tog pri­ma­nja, a za­što ni sa­ma ne znam. Ni­ko mi za to ni­je dao po­ja­šnje­nje. Pi­tam se sa­mo ka­ko da pre­ži­vim jer i sin De­jan ni­gdje ne ra­di. No­ći u Nik­ši­ću su već svje­ži­je, a ja sam bez ogri­je­va. Ni­je­sam ima­la ni špo­ret, dok mi kom­ši­ja ni­je po­zaj­mio. Pi­tam se od ko­jih pa­ra da ga ku­pim, baš kao i dr­va. Po­ku­ša­va­la sam da po­sred­stvom Cen­tra za so­ci­jal­ni rad obez­bi­je­dim ma­kar dva me­tra dr­va, ali sam u svo­jim na­sto­ja­nji­ma bi­la bez­u­spje­šna. Ne mo­gu da do­đem do di­rek­to­ra Cen­tra za so­ci­jal­ni rad, a od so­ci­jal­nih rad­ni­ka uvi­jek sam ne­zva­nič­no do­bi­ja­la in­for­ma­ci­je da će mi obez­bi­je­di­ti dr­va uko­li­ko bu­de po­mo­ći od do­na­to­ra. Re­kli su da mo­gu tek ta­da da ra­ču­nam da će mi bi­ti ustu­plje­no ne­što hra­ne - pri­ča Pe­ri­šić.
Ona is­ti­če da je za­hval­na De­san­ki Lu­čić, kom­ši­ni­ci, ko­ja ta­ko­đe pre­ži­vlja­va od so­ci­ja­le.
- U sta­nu gdje krov pro­ki­šnja­va sje­dim u jak­ni i sa ka­pom na gla­vi. Pi­tam se sa­mo da li to ima ne­gdje na pla­ne­ti u 21. vi­je­ku. Vra­ta su do­tra­ja­la i ras­kli­ma­na, ta­ko da sam o ek­se­re oka­či­la i čar­šaf, ko­ji slu­ži da ko­li­ko-to­li­ko šti­ti od hlad­nog va­zdu­ha. Smr­znu­ta, glad­na i is­cr­plje­na, mo­lim za po­moć - ka­že Pe­ri­šić.
Pe­ri­šić do­da­je da ako je po­tro­šač­ka kor­pa oko 650 eura, za če­tvo­ro­ča­nu po­ro­di­cu sa osnov­nim ži­vot­nim na­mir­ni­ca­ma, ka­ko ona mo­že da pre­ži­vi sa 60 eura, kad je to de­set pu­ta ma­nje.
- Po­moć sam tra­ži­la i u Cen­tru za so­ci­jal­ni rad, ali ka­žu da ima i mno­go te­žih slu­ča­je­va. Ne­mam gri­ja­nje i bo­jim se da ću se smr­znu­ti ka­da po­tro­šim dr­va ko­ja sam sa­ku­pi­la - ka­že ona.L.N.


Pa­ra ni za hra­nu, a ka­mo­li za lje­ko­ve

Pe­ri­ši­će­va ka­že da u fri­ži­de­ru ima sa­mo ono što joj po­klo­ne komp­ši­je.
– Ka­da to po­je­de­mo bez iče­ga doč­ku­je­mo na­red­ne da­ne - ka­že Pe­ri­ši­će­va. Ona do­da­je da je obo­lje­la, te da joj so­ci­ja­la ni­je mo­gla pot­kr­pi­ti lje­ko­ve i sred­stva za hi­gi­je­nu.
– Če­sto pa­dam u ma­lo­du­šnost jer sam is­cr­plje­na od ne­ma­šti­ne i bri­ge, a iz­laz ne vi­dim – ka­že Pe­ri­ši­će­va.